im. ž. 〈G ekuménē〉 zem. ukupnost naseljenih prostora Zemlje; ant. anekumena

im. m. 〈G ekumenìzma〉 rel. pokret u kršćanskim crkvama koji potiče na crkveno jedinstvo

prid. 〈G ȅkumēnskōg(a); ž. ȅkumēnskā, s. ȅkumēnskō〉 koji se odnosi na ekumenizam [~ koncil]

im. m. 〈G èkvātora, I èkvātorom〉 zem., astr. zamišljena kružnica na kojoj su sve točke jednako udaljene od Sjevernoga i Južnoga pola i koja dijeli Zemlju na sjevernu i južnu polutku; sin. polutnik

prid. 〈G èkvātorskōg(a); ž. èkvātorskā, s. èkvātorskō〉 koji se odnosi na ekvator [~ pojas]

im. ž. 〈G ekvidistàncijē; mn. N ekvidistàncije, G ekvidistàncījā〉 zem. visinska razlika između izohipsa na zemljopisnim kartama

im. m. 〈G ekvìnōcija; mn. N ekvìnōciji, G ekvìnōcījā〉 v. ravnodnevica

im. ž. 〈G ekvivalèncijē〉 v. istovrijednost

im. m. 〈G ekvivàlenta; mn. N ekvivàlenti, G ekvivàlenātā〉 1. v. istovrijednica 2. ono što se s čim podudara u svim značajkama

prid. 〈G ekvivalèntna; odr. ekvivalèntnī, G ekvivalèntnōg(a); ž. ekvivalèntna, s. ekvivalèntno〉 v. istovrijedan

im. m. 〈G elaboráta; mn. N elaboráti, G elaborátā〉 pripremna studija u kojoj je iscrpno obrađen neki program

gl. dvov. prijel. 〈prez. 1. l. jd. elabòrīrām, 3. l. mn. elaborírajū, imp. elabòrīrāj, aor. elaborírah, imperf. elabòrīrāh, prid. r. elaborírao, prid. t. elabòrīrān〉 1. v. izlagati 2. v. izložiti

im. m. 〈G elána〉 v. polet

prid. 〈G elàstična; odr. elàstičnī, G elàstičnōg(a); ž. elàstična, s. elàstično; komp. elastìčnijī〉 1. fiz. koji se pod utjecajem vanjske sile izobličuje, a kad ona prestane djelovati poprima svoj prvotni oblik i obujam 2. v. rastegljiv, rastezljiv

im. ž. 〈G elàstičnosti, I elàstičnošću/elàstičnosti〉 1. svojstvo onoga što je elastično 2. v. rastegljivost, rastezljivost

im. m. 〈G elastoméra, I elastomérom; mn. N elastoméri, G elastomérā〉 kem. elastični polimer koji nakon iskrivljivanja poprima svoj prijašnji oblik

im. ž. 〈G elegàncijē〉 osobina onoga koji je elegantan ili svojstvo onoga što je elegantno; sin. otmjenost

prid. 〈G elegàntna; odr. elegàntnī, G elegàntnōg(a); ž. elegàntna, s. elegàntno; komp. elegàntnijī〉 1. koji odražava da što ima mnogo ukusa i profinjenosti 2. koji izgleda njegovano i uglađeno se ponaša; sin. otmjen

pril. 〈komp. elegàntnijē〉 tako da odražava čiju eleganciju; sin. otmjeno

prid. 〈G elègična; odr. elègičnī, G elègičnōg(a); ž. elègična, s. elègično; komp. elegìčnijī〉 koji je prožet sjetom

im. ž. 〈G elègijē; mn. N elègije, G elègījā〉 knjiž. 1. 〈jd.〉 lirska pjesnička književna vrsta koja obuhvaća djela sjetna i tužna sadržaja 2. književno djelo koje pripada istoimenoj vrsti

prid. 〈G elègījskōg(a); ž. elègījskā, s. elègījskō〉 koji se odnosi na elegiju [~ distih]

im. ž. 〈G elektrànē; mn. N elektràne, G elektránā〉 postrojenje za proizvodnju električne energije

im. m. 〈G elektricitéta〉 fiz. 1. oblik energije kojemu su nosioci elektroni, protoni i pozitroni 2. sve pojave, sile i polja koja nastaju kao posljedica djelovanja električno nabijenih čestica

im. m. 〈G elèktričāra, V elèktričāru/elèktričāre; mn. N elèktričāri, G elèktričārā〉 obrtnik ili radnik kojemu je posao postavljanje i popravak električne opreme

prid. 〈G elèktričāreva; ž. elèktričāreva, s. elèktričārevo〉 koji pripada električaru; sin. električarov

im. ž. 〈G elèktričārkē, DL elèktričārki; mn. N elèktričārke, G elèktričārkā/elèktričārkī〉 obrtnica ili radnica kojoj je posao postavljanje i popravak električne opreme

prid. 〈G elèktričārova; ž. elèktričārōva, s. elèktričārovo〉 usp. električarev

prid. 〈G elèktričārskōg(a); ž. elèktričārskā, s. elèktričārskō〉 koji se odnosi na električare [električarska radionica]

prid. 〈G elèktričnōg(a); ž. elèktričnā, s. elèktričnō〉 1. koji se odnosi na struju [električna snaga; ~ element; ~ generator; ~ krug; ~ luk; ~ napon; ~ otpor; električno brojilo]; sin. strujni 2. koji radi na struju [električna peć; ~ bojler]

gl. dvov. prijel. 〈prez. 1. l. jd. elektrifìcīrām, 3. l. mn. elektrificírajū, imp. elektrifìcīrāj, aor. elektrificírah, imperf. elektrifìcīrāh, prid. r. elektrificírao, prid. t. elektrifìcīrān〉 uvesti/uvoditi struju

im. ž. 〈G elektrifikácijē〉 izgradnja električne mreže, uvođenje struje

im. ž. 〈G elèktrikē, DL elèktrici〉 razg. v. struja

im. s. 〈G elektrizírānja〉 punjenje elektricitetom

gl. dvov. prijel. 〈prez. 1. l. jd. elektrìzīrām, 3. l. mn. elektrizírajū, imp. elektrìzīrāj, aor. elektrizírah, imperf. elektrìzīrāh, prid. r. elektrizírao, prid. t. elektrìzīrān〉 napuniti/puniti elektricitetom

im. ž. 〈G elektródē; mn. N elektróde, G elektródā〉 fiz. posebno oblikovan vodič kojim električna struja prelazi iz jedne sredine u drugu, obično iz kovinskoga vodiča u plin ili koju vodljivu otopinu

prid. 〈G elektrodinàmičkōg(a); ž. elektrodinàmičkā, s. elektrodinàmičkō〉 koji se odnosi na elektrodinamiku [elektrodinamička svojstva]; ant. elektrostatički

im. ž. 〈G elektrodinàmikē, DL elektrodinàmici〉 fiz. grana koja proučava polja i sile prouzročene djelovanjem električne struje te sve ostale pojave povezane s električnim nabojima u gibanju; ant. elektrostatika

im. m. 〈G elektrolíta; mn. N elektrolíti, G elektrolítā〉 fiz. 1. otopina ili talina koja provodi električnu struju 2. tvar koja postaje električni vodič kad se rastali ili otopi

prid. 〈G elektròlītnōg(a); ž. elektròlītnā, s. elektròlītnō〉 koji se odnosi na elektrolizu i elektrolite

im. ž. 〈G elektrolízē; mn. N elektrolíze, G elektrolízā〉 fiz. proces razlaganja spojeva s pomoću električne struje u vodljivim otopinama

im. m. 〈G elektromagnéta; mn. N elektromagnéti, G elektromagnétā〉 fiz. zavojnica u kojoj se nalazi željezna jezgra i koja se, dok njome teče stalna električna struja, ponaša kao magnet te privlači željezne predmete

im. m. 〈G elektromagnetìzma〉 fiz. grana fizike koja proučava uzajamnu povezanost električnih i magnetskih pojava, a nastajanje električnih i magnetskih polja te elektromagnetskih valova tumači kao posljedicu djelovanja električnih naboja i struja

prid. 〈G elektromàgnētskōg(a); ž. elektromàgnētskā, s. elektromàgnētskō〉 koji se odnosi na elektromagnetizam i elektromagnet [~ valovi]

im. m. 〈G elektromotóra, I elektromotórom; mn. N elektromotóri, G elektromotórā〉 tehn. električni stroj koji pretvara električnu energiju u mehanički rad

im. m. 〈G elektróna; mn. N elektróni, G elektrónā〉 fiz. čestica negativnoga električnog naboja, sastavni dio omotača atoma

im. m. 〈G elektròničāra, V elektròničāru/elektròničāre; mn. N elektròničāri, G elektròničārā〉 razg. stručnjak koji se bavi elektronikom

prid. 〈G elektròničāreva; ž. elektròničāreva, s. elektroničārevo〉 razg. koji pripada elektroničaru; sin. elektroničarov